Ovo ne pokušavajte na poslu

Zamislite da izdaleka posmatrate raspravu između dve osobe. Neprijatno Vam je da se približavate i umešate, a radoznali ste. Načuljili ste uši, izbečili oči, pridigli se, nagnuli glavu napred, ali glasovi ne dopiru do Vas, osećanja su pomešana, to naslućujete, ali se ne prenose. Uzdahnuvši, odlučujete da se zadovoljite samo praćenjem i tumačenjem njihovog neverbalnog izraza i ponašanja preko svog monitora... Čari open space-a.

Elem, vidite osobu A, pognute glave kako skreće pogled prvo na jednu, pa na drugu stranu, telo je usmereno u jednom pravcu, a noge u drugom. Primetivši taj nesklad, jasno Vam je da gđica A ne želi da bude tu, da želi da se izgubi. Njeno mlitavo širenje ruku kao da govori: Izvinite... Izvinjavam se... Ja sam niko i ništa - ti si superioran, uradi kako želiš jer je samo to značajno... Ne miče usne ili se nakašljava; ako nešto i izusti, to je tako tiho da ćete pasti sa stolice. Svaku jedanaestu reč osobe B i uspete da razaznate kad urlikne: glupa, briga me, nemaš prava..., što nesigurnu A čini vrlo nervoznom da ne zna da li da se približi ili uzmakne.

Pomenuti g. B maše li maše prstom i ne prestaje da fiksira A pogledom. Po kiselom izrazu lica rekli biste da je veoma sarkastičan. Pilji i odmerava je procenjivački tako da i Vama postaje neprijatno. Po njegovom dominantnom držanju bez sumnje zaključujete da je B šef njenog sektora. Znate već kako će se završiti - pokazaće joj prstom vrata...

A kako ćete Vi nastupiti kada odete šefu da tražite povišicu?
Kako da Vi dobijete, a da ni Vaš B ne bude na gubitku?

Plan C (sa didaskalijama) je sledeći:

1. (odlučno, uspravne glave, sigurnim korakom) A: „Dobar dan. Ako imate vremena (uvažavanje B-ovih prava), popričala bih nešto s Vama (uvažavanje svojih potreba)”. To je bazična asertacija.
2. „Verujem da ste zauzeti (A prepoznaje i uvažava situaciju u kojoj se B nalazi...). Treba mi samo pet Vaših minuta, možete li da me saslušate?”(...a onda se zauzima za svoja prava). A ovo je empatička.
3. Kad prve dve ne pomažu, probajte sa eskalirajućom asertacijom:
A1: „Lepo od Vas što ste me pustili da uđem. Pitala bih Vas nešto.”
A2: „Mogu li da sednem? Kratko ću, ali mi je zaista ovo važno.”
A3: „Molim Vas da ostavite chat za kasnije, do sada sam stajala i čekala da završite telefonski razgovor. Rekoh, kratko ću, važno je. Hvala”.
Da pojasnimo – gđici A u prvom pokušaju minimalna asertacija nije donela ništa – B je ignorisao, čak i utišavao jer vodi „važan razgovor”. Ona je to razumela, sačekala je, ali je bila uporna (pokušaj 2).
Treći put je rešila da očvrsne svoj stav, ali nije prešla granicu asertivnost-agresivnost.
Dakle, eskalirajuća asertacija može ići od preferencije do odbijanja i od traženja do zahtevanja (kao u našem slučaju – A vs B). Pre treće eskalirajuće asertacije, A je mogla da razmisli o krajnjoj opciji koju ima i saopšti B-u „ugovornu opciju”.
4. A slušajte ovo, naša plašljiva A napreduje:
A: „Po dogovoru je trebalo da imamo sastanak još prošle nedelje. Koliko se sećam, odložili ste ga za današnji dan, ali niste rekli u koliko sati. Primećujem da danas niste u velikoj gužvi, stoga želim da saslušate šta imam da Vam kažem (onda i kaže; mirnim tonom, ali dovoljno jasno i glasno)... Ubuduće bih volela da mi zakažete tačan dan i vreme sastanka”.
Ovo asertaciju su REBT psiholozi nazvali konfrontativnom jer se druga strana (naš „nevaljali” B) ponaša u neskladu sa onim što je rekao ili obećao. Dakle, ovaj tip asertacije se sastoji od opisivanja šta je B rekao da će uraditi, a šta je stvarno uradio (ili nije), nakon čega A izražava šta želi s tim. Cela asertacija je izneta bez vrednovanja, po principu: stvari-stoje-tako-i-tako.

Da raščlanimo.
Budući da je asertacija uvek u formi JA rečenica i apsolutno korisna za izražavanje teških ili neprijatnih osećanja, obavezno sadrži sledeće elemente:
1. Kada... (osoba objektivno opisuje ponašanje druge osobe)...
2. Posledice su... (osoba opisuje kako se ponašanje druge osobe konkretno odražava na njen život)...
3. Osećam... (osoba subjektivno opisuje svoja osećanja)...
4. Voleo/la bih, želeo/la bih, radije bih... (osoba opisuje šta želi).

Zašto je pasivnost „ponizna” pred asertacijom?
Čest razlog zbog kog su ljudi neasertivni u komunikaciji jeste strah da će izgubiti podršku i prihvatanje druge osobe; drugim rečima: „Meni je neophodno da me kolege iz tima prihvataju i da budu na mojoj strani kad me šef kritikuje”. Ipak, ljudi su skloniji sažaljevanju, nego prihvatanju nekoga ko je pasivan, a bolećivost se može preinačiti u iritiranost i, sasvim suprotno očekivanjima pasivne osobe, u izbegavanje nje.

Kada se uvažavaju svoja i tuđa prava i želje i kada se konflikt interesa razrešava otvoreno i fer, postoje veće šanse da osoba zadovolji svoje potrebe u toj komunikaciji.
Praktikovanje asertacije s vremenom rezultira boljim prihvatanjem sebe i povećanjem samopouzdanja, što, posledično, smanjuje potrebu za tuđim odobravanjem.

Zašto asertacija „dominira” agresivnošću?
Čest razlog zbog kog su ljudi agresivni u komunikaciji jeste strah da će izgubiti kontrolu nad situacijom i drugom osobom; drugim rečima: „Meni je neophodno da budem nedodirljiv i u stanju da kontrolišem kolege”. Ipak, ljudi na agresiju reaguju sabotažom i na latentan način odupiru se kontroli agresora. Gle, na njegovo iznenađenje, agresor dobija kontraefekat!

Asertacija podrazumeva bolju kontrolu sopstvenog ponašanja, što donosi osećaj zadovoljstva.

Želim vam puno zasluženo, da ne kažem – asertivno, dobijenih bonusa, nagrada i povišica :)

Tekst napisala:
Vanja Miajlović - Human Potential Consultant, LINK group

Dodaj komentar

Ime:[*]
Nick
Email (neće biti objavljen):[*]
Naslov komentara[*]
Komentar[*]
Sigurnosna slika:
Unesite kod sa slike:
[*] Potrebna polja