Veštine usmene komunikacije

Usmena komunikacija se odnosi na razgovor između dvoje ili više ljudi. Ona se iskazuje rečima, jer je izgovorena reč njena glavna odlika. Usmeni govor je opšta sposobnost pomoću koje ljudi mogu na najlakši način da razmene iskustva. Uobičajeni kanali kojima se prenosi usmena komunikacija su razgovori „licem u lice”, telefon, televizija, radio, video i zvuk na internetu.

Usmena komunikacija čini oko 30% ukupne poslovne korespondencije. Može biti formalna i neformalna i odvijati se kroz različite medije, kao što su: sastanci, prezentacije, telefon, video-konferencija i sl. U poslovnim komunikacijama usmeni oblik komunikacije čini 50 do 90% radnog vremena jednog menadžera.

Glavna prednost ovog tipa komunikacije u odnosu na ostale je da se putem razgovora, pitanja i odgovora mogu odmah primiti povratne informacije i proceniti da li su se sagovornici razumeli. Pored toga, razgovorom „licem u lice”, gde nema potrebe za nekom spoljnjom tehnologijom, sagovornici mogu da koriste različite simbole, kao i elemente neverbalne komunikacije.

Da ponovimo, prednosti usmene komunikacije su:

• mogućnost dobijanja brze povratne informacije, objašnjenja nejasnog i boljeg razumevanja problema;
• može se ustanoviti da li su poruke sagovornika razumljive;
• izraz lica ili govor tela mogu omogućiti osobi da proceni da li treba ili ne treba da veruje onome što je čula.

Pored prednosti, usmena komunikacija ima i loših strana. Upravo zbog lakog odašiljanja poruka, ljudi manje razmišljaju o sadržaju poruke nego u pisanoj komunikaciji. Zbog toga se često izgovori nešto što nismo smeli ili se kaže nešto zbog čega dovedemo celokupni razgovor u pitanje. Kako reči nekada „idu ispred misli” dolazi do nerazumevanja poruke ili mogućeg sagledavanja poruke sa različitih aspekata, od kojih je jedan pozitivan, a drugi negativan.

Takođe, usmena poruka je podložna različitim oblicima šumova ili smetnji. Pošiljalac može da govori suviše tiho ili, ako je reč o telefonskoj komunikaciji, veze mogu biti dovoljno slabe da se ne čuje sve razgovetno. Govornik često izostavlja neki važan detalj ili adekvatan odgovor na pitanje samo zbog smetnji koje se mogu desiti u toku govora.

Takođe, primalac može da zaboravi ili namerno zanemari deo primljene poruke od strane pošiljaoca. Kod usmene komunikacije, uglavnom, ne postoji nikakav zapis, tako da se menadžeri tada moraju oslanjati na sopstveno pamćenje. Poseban aspekt predstavlja stres prilikom govora pred masom ljudi, koji može da blokira komunikacione kanale, te je tada kvalitet poslate poruke daleko slabiji od realnih mogućnosti govornika.

Da zaključimo, nedostaci usmene komunikacije su:

• ljudi često ne razmišljaju o poruci pre nego što je pošalju;
• ne postoji trajni zapis tako da se sagovornici moraju osloniti na sopstveno pamćenje;
• nelagodnost kad treba govoriti pred grupom ljudi, što može uticati na kvalitet i prihvatanje poruke;
• značenje poruke se može iskriviti ako je prenosi više ljudi.

Svi mi želimo da budemo uspešni. A da li ćemo u tome uspeti ili ne umnogome zavisi od toga kakvi smo komunikatori. Ako se pitate zašto je tako, odgovor je jednostavan – samo dobri komunikatori imaju moć da utiču na druge ljude. Da je veština komunikacije zaista važna za uspešnost onoga čime se bavimo potvrđuje i činjenica da su najuspešniji ljudi na svetu pravi majstori komunikacije.

Zašto je važan rad na usavršavanju komunikacijskih veština? Zbog toga što ćemo poboljšavanjem svoje sposobnosti komuniciranja bolje i lakše razumeti druge, ali i izraziti sebe i svoje ideje drugima.